Пролог

ТУГА МАЈСТОРА У ДОБА ШАРЛАТАНСТВА
И ово ће проћи

Када би се данас у Београду појавио млади Васко Попа и „водећим издавачким кућама” понудио рукопис своје бесмртне Усправне земље, недоучени уредничићи би се спрдали са њим. Тражили би му да нађе спонзора за своју књигу. Можда би га неки, бетонираног мозга, чак оптужили да је остатак каквог „бившег режима”. Када би господствени младић по имену Иво Андрић донео своју тек завршену збирку приповедака, прво би се суочио са серијом непристојних одбијања. Затим би га позвали да стане у ред са изненада прописалим водитељкама и певаљкама, са провинцијским стрипаџијама, шибицарима, новинарчићима. У жариште шарлатанства и тривијалности. Онда би, уз мало среће и милости закулисних структура, стигао до разроког скретничара дубоко у лагуни. Овај би му захтевао да упрости Анику, умије Ђерзелеза и избаци Мустафу Маџара. Да се огради од Црњанског, учлани у Странку и буде позитивнији према „мањинским групама”.
Како би реаговали Иво, Милош, Васко? Да ли би се повукли на маргину и чекали „боља времена”, дотад штампајући своја ремек-дела на дигитали и поклањајући их пријатељима? Преживљавали би дописујући мемоаре расходованих генерала и политичара, накнадно их чинећи паметнима и великима? Или би прихватили „правила игре”, постајући и сами весели службеници у тужном протекторату?
Никада није било лако да се на овој ветрометини опстане као талентован, озбиљан и мајстор. И вероватно никада није било тешко на овај данашњи начин. Леонид Брежњев је којешта говорио у животу, али за једно капа доле: „Другови, морамо помоћи талентованима. Неталентовани ће се ионако сами снаћи.”